Nikolaj Vasiljevič Gogolj je 1842. godine započeo pisanje drugog toma “Mrtvih duša”, ali ga nikada nije završio. Devet godina kasnije, neposredno pred smrt, spalio je rukopis u napadu duševne krize. Ono što je ostalo jesu samo fragmenti i nedovršeni delovi koje su kasnije rekonstruisali istoričari književnosti. Sada, skoro dva veka kasnije, jednoj mašini je pošlo za rukom ono što ni sam Gogolj nije uspeo — da napiše nastavak.
Kako je AI “pročitao” Gogolja
Prema pisanju B92, sistem veštačke inteligencije obučen je na celokupnom Gogoljevom opusu — od “Revizora” i “Taras Buljbe” do sačuvanih fragmenata drugog toma “Mrtvih duša”. Model je analizirao piščev stil, ritam rečenica, karakterizaciju likova i specifičnu mešavinu satire i mistike koja krasi njegovo delo.
Rezultat je tekst koji, prema prvim reakcijama književnih kritičara, uspeva da dočara Gogoljev glas sa zapanjujućom preciznošću. Čičikov se vraća, a sa njim i galerija grotesknih likova ruske provincije 19. veka — samo što ovoga puta njihove dijaloge nije napisao čovek.
Šta ovo znači za književnost?
Ovo nije prvi put da AI pokušava da dovrši nedovršena književna dela. Prethodnih godina bilo je pokušaja da se “nastave” radovi kao što su nedovršeni romani Džejn Ostin ili priče Artura Konana Dojla. Ali slučaj “Mrtvih duša” je poseban jer je reč o delu koje je autor svesno uništio — što otvara niz etičkih pitanja.
Da li imamo pravo da “vaskrsavamo” tekstove koje su njihovi autori namerno spalili? Pristalice tvrde da je reč o kulturnoj rekonstrukciji koja publici daje uvid u to kako je Gogolj možda zamišljao kraj svog najambicioznijeg projekta. Kritičari upozoravaju da ovakvi eksperimenti mogu da naruše integritet književnog nasleđa i da je razlika između inspiracije i imitacije sve tanja.
Tehnologija iza “vaskrsnuća”
Iako detalji o konkretnom modelu nisu u potpunosti objavljeni, jasno je da je reč o velikom jezičkom modelu (LLM) specijalizovanom za rusku književnost 19. veka. Ovakvi modeli se treniraju na ogromnim korpusima tekstova, a zatim fino podešavaju (fine-tuning) na specifičnom autoru ili žanru.
Ono što ovaj slučaj čini zanimljivim jeste činjenica da je Gogoljev stil izuzetno težak za imitaciju — njegova proza kombinuje realizam, fantastiku, satiru i lirizam na način koji je teško svesti na algoritamske obrasce. Ako je AI zaista uspeo da pogodi taj ton, to govori mnogo o napretku tehnologije generisanja teksta.
Ostaje da se vidi kako će književna javnost primiti ovaj eksperiment. Jedno je sigurno — Gogolj je oduvek bio pisac koji je izmišljao nemoguće. Možda je i ovo, na neki čudan način, deo njegovog nasleđa.