Nikolaj Vasiljevič Gogolj je 1852. godine, nedelju dana pre smrti, bacio u vatru rukopis drugog toma “Mrtvih duša” – dela koje je smatrao svojim životnim projektom. Ostalo je samo nekoliko fragmenta i poglavlja koje je autor prethodno objavio. Više od 170 godina kasnije, jedno od najpoznatijih književnih gubitaka u istoriji dobio je neočekivani epilog: veštačka inteligencija je napisala nastavak.
Prema pisanju naslovinet.rs, projekat je rezultat rada sa velikim jezičkim modelom koji je obučen na Gogoljevom opusu, ruskim književnim kanonom devetnaestog veka i preostalim fragmentima drugog toma. Cilj nije bio da se napravi parodija, već da se – koliko je to tehnički moguće – rekonstruiše stil, ritam i narativni glas jednog od najuticajnijih ruskih pisaca.
Šta zapravo znači “nastavak” koji je napisala mašina?
Ovakvi projekti nisu novi. Prethodnih godina videli smo AI generisane nastavke Šekspira, Dostojevskog, pa i pokušaje da se dovrši Kafka. Ono što ovaj slučaj čini zanimljivim jeste specifičnost samog izvora: “Mrtve duše” su delo koje je i u svom prvom, objavljenom tomu ostavljeno nedovršeno u narativnom smislu, a drugi tom je postojao samo u autorovoj glavi i – nakratko – na papiru.
Veliki jezički modeli danas su u stanju da reprodukuju idiolekt pisca do nivoa koji prosečan čitalac teško razlikuje od originala. Ali književna vrednost nije isto što i stilometrijska vernost. Gogoljeva ironija, njegov odnos prema činovničkoj Rusiji i prema samom Čičikovu, nastajali su iz iskustva, iz vere i iz lične krize koja je na kraju dovela do spaljivanja rukopisa. AI može da imitira rečenicu, ali ne i razlog zbog kojeg je ona napisana.
Tehnologija iza projekta
Iako detalji o konkretnom modelu nisu u potpunosti obelodanjeni, ovakvi poduhvati obično kombinuju dva pristupa: fine-tuning na korpusu autora i retrieval-augmented generation, gde model tokom pisanja povlači relevantne fragmente iz postojećih tekstova, pisama i istorijskih izvora. Rezultat je tekst koji “zna” gde se radnja prvog toma završila i na koji način je Gogolj nameravao da je nastavi – barem prema onome što je o tome ostalo zapisano u prepisci i svedočanstvima savremenika.
Ovo je ujedno i najveća slabost ovakvog pristupa. AI ne piše iz namere, već iz verovatnoće. Ono što dobijamo je najverovatniji nastavak, a ne onaj koji je Gogolj zaista želeo da napiše. Za čitaoce koji traže literarni doživljaj, to može biti fascinantno. Za proučavaoce književnosti, to je pre svega zanimljiv eksperiment, a ne zamena za izgubljeni rukopis.
Šire implikacije: gde prestaje rekonstrukcija, a počinje kreacija?
Ovaj projekat se uklapa u širi trend koji već neko vreme potresa izdavačku industriju i akademsku zajednicu. Od AI generisanih prevoda klasika do modela koji pišu u stilu poznatih autora, granica između digitalne restauracije i nove umetnosti postaje sve nejasnija. Postavlja se pitanje: ako je tekst napisan uz pomoć mašine, u čije ime govori – Gogoljevo, ili algoritma?
Jedan deo odgovora leži u tome kako čitalac pristupa delu. Ako ga čita kao Gogolja, verovatno će biti razočaran. Ako ga čita kao zanimljiv tehnički i kulturološki poduhvat – kao ogledalo u kojem se ogleda naš odnos prema književnosti u doba AI – onda je ovo jedan od zanimljivijih projekata ove godine.
Gogolj je, prema svedočenjima, drugi tom spalio u trenutku verske krize, verujući da njegovo delo nije dostojno onoga što je nameravao da kaže. Paradoksalno, upravo tu prazninu sada popunjava nešto što ne veruje ni u šta – model verovatnoće. Da li je to pobeda tehnologije ili poraz književnosti, ostaje da proceni svako za sebe.