Ljudi su pogledali skoro do samog početka vremena. Naše jednačine daju uglavnom koherentan opis univerzuma od njegovih prvih momenata. Teleskopima smo zagledali u dubine kosmosa i nazreli njegovu ranu istoriju. Znamo kako nastaju zvezde i kako se formiraju galaksije.
A ipak, nijedno ljudsko biće nikada nije otputovalo dalje od Meseca. Objašnjenja koja tražimo prostiru se po celom univerzumu, dok su naša tela jedva napustila dom. Naši umovi zalaze mnogo dalje od domašaja naših ruku.
Ovaj nesklad može da znači dve vrlo različite stvari. Prva mogućnost je da ne moramo da idemo daleko, da se najdublje istine mogu dokučiti sa jedne planete. Naoružani prosvetljenim rasuđivanjem i efikasnim instrumentima, mi otkrivamo univerzum bez putovanja kroz njega. U toj priči, naša civilizacija napreduje kroz dubinu, a ne kroz širinu. To bi objasnilo zašto nismo videli drugi inteligentni život: možda živimo u galaksiji punoj briljantnih umova koji nikada nisu morali da se šire i postanu uočljivi nama.
Druga mogućnost je zastrašujuća. Naši umovi su možda jednostavno pretekli našu izvršnu sposobnost. Svaki sledeći korak zahteva više vremena i više resursa. Nemamo manjak snova, ali nam nedostaje radne snage da ih ostvarimo.
GALILEO JE IMAO DVA SOČIVA, VEB TREBA ARMIJU
Galileo je proširio naš vid sa dva sočiva i jednom cevi. Da ga danas ponovo proširimo, čovečanstvo je izgradilo Svemirski teleskop Džejms Veb, opservatoriju vrednu deset milijardi dolara, spakovanu u raketu i poslatu milion milja daleko. Njegovih osamnaest ogromnih segmenata ogledala napravljeno je sa preciznošću od pedeset nanometara. Opservatorija je rođena iz tri stotine organizacija iz četrnaest zemalja. Galileov doprinos zahtevao je nekoliko desetina ruku. Veb je zahtevao armiju, i globalnu ekonomiju iza nje.
Nije bilo dovoljno samo imati bistrije umove da bi se videlo dalje. Bio je potreban i veći birokratski aparat.
PROGRESU JE POTREBAN SISTEM PODRŠKE
Postavljamo više pitanja nego što možemo da istražimo. Dizajniramo više eksperimenata nego što možemo da izvedemo. Smišljamo kreativne mogućnosti brže nego što ih ostvarujemo. I to u mnogim oblastima: što dalje napredujemo, to postaje komplikovanije izgraditi ono što zamišljamo.
Nik Blum i njegovi koautori proučavali su produktivnost istraživanja u američkoj ekonomiji. Održavanje Murovog zakona danas zahteva više od osamnaest puta više istraživača nego početkom 1970-ih. Efektivni istraživački napor na nivou cele ekonomije porastao je dvadeset i tri puta od 1930-ih, dok je izmerena produktivnost istraživanja pala za faktor četrdeset jedan.
Broj tehničara raste duplo brže od broja naučnika. Upotreba specijalizovane opreme u nauci se udvostručila tokom četiri decenije. Fabrika čipova danas je pet puta skuplja — i mnogo rasutija operacija — nego pre trideset godina.
Ove statistike nagoveštavaju rastuću cenu daljeg napretka. Ekonomija i dalje napreduje jer je ogromno povećanje istraživačkog poduhvata nadoknadilo opadajući prinos svake jedinice.
Sastojci napretka
Ta istorija bi trebalo da nas natera da drugačije razmišljamo o genijalnosti: ne kao o nečemu što se posmatra u vakuumu, već kao o jednom inputu u proizvodni proces. Briljantna hipoteza i dalje zahteva dokaze, instrumente i sredstva da se sprovede. Ideja još nije napredak ako nema ko i čime da je realizuje.
Ovo je prvi esej u seriji o ekonomiji budućnosti, deo nove platforme koja ugošćuje nezavisne glasove koji istražuju svet posle AGI-ja. Stavovi su autora, Hemanta Asirvatama i Eliota Moksija, a ne OpenaI-ja ili njihovih kolega.
Ono što ostaje kao ključno pitanje jeste: ako genijalne mašine budu sposobne da obavljaju monotone, repetitivne zadatke koji danas gutaju ljudske resurse — od administracije do održavanja laboratorija — da li će to osloboditi prostor za ono što ljudi rade najbolje: postavljanje pitanja koja niko drugi ne bi postavio?